Zašto plan u Excel-u puca
Excel tabela nije plan. Ona je fotografija plana u trenutku kada ju je neko popunio. Dok se ništa ne menja, razlika se ne vidi. Problem nastaje u četvrtak u deset, kada pukne mašina, kasni šipka od dobavljača ili zove najveći kupac sa hitnom porudžbinom.
Tada neko mora ručno da preračuna šta se sad pomera, šta stiže na vreme, a šta ne. Taj posao traje dovoljno dugo da se u međuvremenu promeni još nešto. Plan je u praksi zastareo pre nego što je prepravljen, i pogon počinje da radi po onome što majstori pamte, a ne po tabeli.
- Tabela ne zna koliko kapaciteta zaista imate, pa vam dozvoli da u osmočasovnu smenu upišete dvanaest sati posla.
- Ne zna da druga operacija ne može da počne pre nego što se prva završi.
- Drži je jedna osoba. Kada je ta osoba na godišnjem, plan stoji.
- Ne pamti ništa. Na kraju meseca ne možete da rekonstruišete zašto ste kasnili.
Šta plan mora da zna
Pre bilo kakvog softvera, treba da postoji odgovor na tri pitanja: šta se radi, čime se radi i koliko traje. To je ceo model, i on je jednostavniji nego što zvuči.
RADNI NALOG
kupac, količina, rok isporuke, prioritet
└── OPERACIJA (redosled je obavezan)
resurs / radno mesto
pripremno vreme (setup)
vreme po komadu (norma)
RESURS
raspoloživo vreme po smeni
planirani zastoji (održavanje, pauze)
stvarni zastoji (kvarovi, čekanje materijala)Ako ovo postoji i ako je približno tačno, plan se može praviti. Ako ne postoji, nijedan softver neće pomoći, jer će samo brže proizvoditi pogrešan plan.
Kapacitet vam je izmišljen dok ne merite zastoje
Ovo je najčešći razlog zbog kog planovi ne drže, a gotovo se nikad ne pominje. Firma računa da mašina radi osam sati u smeni. U stvarnosti radi pet i po: nešto ode na pripremu, nešto na kvar, nešto na čekanje materijala ili viljuškara, nešto na to da niko nije primetio da je serija gotova. Čekanje materijala je pritom najskuplje, jer gotovo uvek znači da stanje u programu nije stanje u magacinu.
Ako planirate na osam, plan je matematički nemoguć od prvog dana i svi u pogonu to znaju pre vas. Posle nekoliko nedelja ljudi prestanu da veruju planu i vrate se na dogovaranje u hodu, a vi imate softver koji niko ne gleda.
Zato evidencija zastoja mašina nije zaseban projekat koji dolazi kasnije, nego preduslov za ozbiljno planiranje. Dobra vest je da je to i najjeftiniji deo: dovoljno je da operater pri zastoju označi mašinu i razlog. Za nekoliko nedelja imate raspodelu razloga, i obično se ispostavi da tri razloga prave sedamdeset odsto gubitka.
Zamka beskonačnog kapaciteta
Veliki deo klasičnih sistema planira takozvanim beskonačnim kapacitetom: izračuna šta treba uraditi i kada, ali ne proverava da li u tom trenutku postoji slobodna mašina. Dobijete uredan spisak koji je u pogonu neizvodljiv.
Konačno kapacitiranje radi obrnuto: svaka operacija zauzima konkretan resurs u konkretnom intervalu, i ako je resurs zauzet, operacija se pomera. Plan koji tako nastane je ružniji, rokovi su kasniji nego što biste želeli, ali je izvodljiv. Ružan plan koji drži je bolji od lepog koji ne drži.
Druga korisna razlika je u smeru. Planiranje unapred kreće od danas i pita kad će posao biti gotov. Planiranje unazad kreće od roka isporuke i pita kad najkasnije mora da počne. Prvo vam govori šta možete da obećate, drugo vam govori da li ste već zakasnili.
Usko grlo odlučuje, ostalo je šum
U svakom pogonu postoji resurs koji određuje ukupan protok. Sve što uradite na ostalim mašinama ne menja koliko firma mesečno isporuči. Ubrzavanje operacije koja nije usko grlo samo stvara gomilu poluproizvoda ispred onog koje jeste.
Praktična posledica za softver je važna: ne morate da precizno terminirate ceo pogon da biste dobili korist. Precizno planirajte usko grlo, a ostalo neka se podešava prema njemu. To je mnogo manji sistem, brže se uvodi, i ljudi ga lakše prihvate.
Usko grlo takođe nije uvek mašina. Često je to jedan čovek koji jedini ume da podesi određenu mašinu, ili kontrola kvaliteta kroz koju sve mora da prođe, ili viljuškar. Ako to ne vidite u podacima, planiraćete pogrešnu stvar.
Brzina preplaniranja je važnija od optimalnog plana
Ovde se najviše novca potroši uzalud. Postoji iskušenje da se gradi sistem koji traži najbolji mogući raspored. Matematički je zanimljivo, u pogonu skoro bezvredno.
Razlog je jednostavan: ulazni podaci zastare brže nego što optimizacija ima smisla. Dok sistem izračuna savršen raspored za narednih deset dana, pukla je jedna mašina i savršen raspored više nije ni dobar. Firmi koja radi po porudžbini ne treba najbolji plan, nego plan koji za petnaest sekundi može ponovo da se napravi kada se nešto promeni.
Pravo merilo takvog sistema nije kvalitet rasporeda, nego koliko vremena prođe od trenutka kada se nešto desi do trenutka kada svi u pogonu znaju šta se sad radi.
Kojim redom se to uvodi, i kada ne treba
Redosled koji u praksi ne propada, jer svaki korak nešto vredi i bez sledećeg:
- Vidljivost. Koji nalozi postoje, u kojoj su fazi i gde fizički stoje. Često se već tu nađe nekoliko zaboravljenih naloga.
- Istina o kapacitetu. Evidencija zastoja i poređenje stvarnih vremena sa normativima. Normativi su skoro uvek optimistični, i bolje je to znati.
- Terminiranje uskog grla, sa konačnim kapacitetom.
- Obećavanje rokova iz plana, umesto iz osećaja. Ovo je trenutak kada prodaja prestane da obećava nemoguće.
A sada deo koji vam niko ko ovo prodaje neće reći. Nemojte uvoditi sistem za terminiranje ako proizvodite mali broj istih stvari po stabilnom ritmu, ako imate jednu liniju bez grananja, ili ako jedan čovek bez muke drži ceo pogon u glavi i to funkcioniše. U tim slučajevima tabela je ispravan alat i ostaće ispravan još dugo.
Potreba se javlja kada broj paralelnih naloga poraste toliko da redosled više nije očigledan, kada rokovi počnu da se probijaju bez jasnog razloga, ili kada se ispostavi da jedini čovek koji zna raspored ne može da ode na odmor.